PIŠE IVAN LAPČEVIĆ "Vreme neophodnih promena"

Tako i danas, nemoguće je nama roditeljima da prihvatimo da nije više normalno odrastanje u školskim dvorištima i otvorenim terenima kad je bilo teško uvesti dete u kuću i kada su majke vikale sa terasa i izgovarale ono čuveno:

" Dete imas li ti kuću ?"

Današnje dete odvojiti od telefona ili laptopa je prava mala umetnost.

Došlo je neko, naizgled, moderno vreme koje nosi svoje probleme.

Nemamo više svakodnevni prirodni trening u vidu spontanih takmičenja dece iz jednog protiv dece iz drugog kraja ili deca iz zgrada levo od ulice protiv onih u zgradama desno.

Bojim se da su generacije koje trenutno zavšavaju svoje karijere poslednji mohikanci u čuvanju ove tradicije i da nam dolaze generacije - TERMIN - odnosno kada se baviš sportom samo u zakazanom terminu i to najčešće 45 minuta do maksimalno jedan sat, zajedno sa gomilom druge dece.

Uz to najbolji termini za sport rezervisani su za rekreativce da se malo istrče uz fudbalicu i pivo, a oni od 22, 23, 6, 7, 8 sati za talentovanu decu.

Mislim da je ovo veliki problem, čiju cenu ćemo uskoro početi da plaćamo, da se pitamo u čemu je problem, da udaramo glavom gde grešimo i da kukamo za vremenima kada smo dominirali u većini sportova.

Države na zapadu spremno dočekuju ovu promenu generacija.

Izgrađeni su internati u kojima talentovana deca žive, idu u školu i treniraju minimum dva puta dnevno.

Isto tako organizacije takmičenja, razvojni centri, saradnja stručnih i kvalifikovanih osoba, dovedeni su do savršenstva.

Naš prirodni talenat i inat imaće sve manje i manje rezultata pod uticajem stručno-organizovanog rada, jer naša deca neće biti deca koja haraju svetom polazeći iz školskih dvorišta, livada i betonskih terena, već deca koja polaze od telefonskog ekrana.

Treba im pomoći!!!

Dok organizaciono ne poslože kockice i naprave mozaik, ljudi angažovani za to (pre svega prepoznavajući problem, jer dok se ne vidi, ne može ništa ni da se uradi ) ono što pojedinac može i mora da uradi da bi isplivao i izdigao se iz čopora koji ga drži dole, jeste da vidi problem i odluči da se izdigne iznad njega.

Život od danas do sutra.

Jedan termin za trening do drugog termina, teško da će doneti željene rezultate.

Poslednjih desetak godina razgovarao sam sa mnogo roditelja talentovane dece i, kao po pravilu, dok su mlađi, vidim optimizam i veru u uspeh u njihovim očima, dok treneri hvale njihovu decu. Kod roditelja fudbalera i tenisera vidim i zamišljene milione u glavama, međutim kako prolazi vreme ovaj optimizam, nekako kao po pravilu pretvara se u brigu i negde oko punoletstva u veliki strah od onoga što dolazi.

18, 19 godina su zaista prelomno vreme kada se odlučuje do koje visine će odleteti mladi talentovani sportista.

To je period kada iz igre i zabave sport postaje posao.

To je period ulaska u surovi profesionalizam.

Borbe za sportsko preživljavanje.

Profesionalan sport je ozbiljan posao i zahteva ozbiljan posvećeni rad.

Program u glavi prelaska iz igre i zabave u posvećen rad predstavlja najveću prepreku u karijeri mladog savremenog sportiste.

Mladi sportista razmišlja: Živim da bih se igrao. Idem na treninge i utakmice da bih se igrao.

Ideja aktivira akciju. A ponavljanje iste akcije formira naviku. Igrati se nekada je bio odličan program, kada nismo imali telefone.

Tada detetu nije bio problem da se igra trenirajući po čitav dan.

Današnja igra u terminima od po jednog sata je igra bez briga i budućih rezultata.

Polazna ideja je ključna za konačan rezultat.

Mudrost sadašnjeg trenutka sastoji se u tome da se pronađe način kako da program igranja i zabave postane program posvećenog rada.

Mladi sportista postaje posvećenik, a ozbiljan rad i napor njegova prirodna navika, sve dok ne dođe do nivoa velikog kluba i vrhunskog takmičenja, kada će ga stručnjaci, konkurencija i nivo takmičenja naterati da bude posvećenik.

Međutim da bi u današnje vreme došao do tog nivoa moraće da na vreme napravi ovu promenu u glavi.

Sportska psihologija i coaching kod nas još uvek se svrstavaju pod šarlatanstvo, iako je nezamislivo jednom talentovanom američkom sportisti da nema podršku stručnih osoba iz oblasti psihologije.

Za promenu ovog ključnog programa, ali i mnogih drugih, ako roditelj nema način, apsolutno je potrebna stručna pomoć

Kod nas roditelji ulažu u privatne trenere, dodatne treninge. Plaćaju članarine, termine, odvajaju od usta, svesni da jedan sat dnevno ne daje rezultate, međutim kada čuju psiholog, zaprepašćeno misle da je to osoba koja se bavi psihički nastabilnima i nesposobnima od koje treba beżati što dalje i da pomoć za psihu, programe, navike, uverenja, emotivne probleme, treba očekivati da će se desiti sami od sebe.

Budućnost će nas naterati da otvorimo oči i da shvatimo da prolazi vreme podrazumevanja, igranja, gordosti i inata i da dolazi vreme totalne stručnosti i besprekorne organizacije kako na pojedinačnom, tako i na kolektivnom nivou.

Za savremenog mladog sportistu formula je jasna:

Program u glavi POSVEĆENI RAD.

Program dovodi do spontanih akcija.

Akcije postaju NAVIKE.

Radne navike razvijaju karakter i sportske sposobnosti.

Karakter, sportske sposobnosti i jasno usmerenje ( psihologija, coaching ) do vrhunskih sportskih rezultata.

Kod većine od onih roditelja o kojima sam pričao, nažalost, strah je postao realnost.

Dete je nastavilo da se igra po jedan sat dnevno i ostane jedno neprimetno dobro dete u gomili druge dece, sve dok ne nastavi to isto u rekreativnom timu ili negde daleko od sportskih terena.