PIŠE DARKO MIHAJLOVIĆ: Omladino, ako nije problem...

Nije šala, Omladino! Iscrpljeni smo svi mi što smo sada, iz ćoška, prinuđeni da sa jezikom do poda navijamo svim srcem za Vas. Izmoreni, izmrcvareni, bezidejni, isceđeni. Nemojte nam se smejati! Nije nam lako, a nije, izgleda, nikad ni bilo!

Videh pre neki dan izreku „Ne možete odgajati decu onako kako su Vaši roditelji odgajali Vas. Jer, Vi ste tada odgajani za svet koji više ne postoji“. I ovo Vam je, Omladino draga, sva istina i surova realnost.

Mi smo odgajani uz sletove, radne akcije i dva TV kanala. Znali smo šta je drugarstvo, pravda, iskrenost, vaspitanje i poštenje. Znali smo šta je sramota, a šta čast, kao što smo znali da se ne sme lagati i krasti. A taj naš svet, Omladino, više ne postoji. Oni nisu tako rasli.

Prvo su od jedne partije napravili gomilu stranaka u predvečerje rata. Taman da nas malo podele pred rat. U ratu su nam dodeli puške, glavne uloge i napolitanke. Pa u drugom ratu, pa trećem…a onda su rekli da niti smo ratovali, niti ćemo se saginjati. Onima koji su preživeli. Ili se doselili silom oterani. Pa je onda za sve koji nisu bili direktno umešani u strahote ratovanja – priređena dodatna predstava – bombardovanje. Svakog grada, mnogih sela, mostova, puteva, kuća.

Sva ratna strahota je ispod osnovnih nota imala i prateće – zvuke demonstracija protiv takvog političkog ludila i terora koji je učestvovao u divljanju širom Balkana. Ko od nas nije bio u ratu taj je demonstrirao. Mi demonstrirali, a vodeni topovi i tenkovi pravo na nas 9. marta. Mi demonstrirali, a oni pošalju fantomke i bejzbol palice na fakultete '96-e. Mi demonstrirali, a oni nas odvale od batina na Brankovom mostu ’97-e. Mi i dalje demonstrirali, a oni negde u nekoj sobi razmišljali da nas pregaze tenkovima ili upucaju iz helikoptera 2000-e. Možda Vam zvuči dementno, Omladino, ali mnogi od nas i danas, u vrevi grada, iz daljine čuju pištaljke, šerpe i lonce.

I znate, Omladino voljena, šta je najgore? Najvrednijeg sa kojim smo demonstrirali su streljali, a mnogi koji su bili pored njega su nas izdali i bili gori od onih. I ovih.

Sada su ovi isti oni od pre, pomognuti najgorima iz naših redova. Mi smo i dalje na istoj strani na kojoj smo odrasli – želimo pravdu, želimo slobodu, želimo istinu i želimo najbolje za svoju decu, svoju zemlju i za Vas, Omladino! Ali, nemamo više snage – godine i decenije borbe za istinu i čast i slobodu su nas potpuno iscrple. Nemojte se ljutiti na nas, na ono što smo radili i pokušali uraditi – sloboda, istina, i pravda su tako čiste da se svaka greška i ožiljak na njima možda i suviše vide. A njihov ideal je: što prljavije – to bolje.

Zato, Omladino, molim Vas – najiskrenije i najponiznije, ubeđen posle dobijene Bitke kod Rektorata da samo Vi možete da dobijete ovaj prljavi rat koji se vodi protiv svih nas, a za njih – pomagajte i POBEĐUJTE! Pre nego što i definitivno rešite da pobeđujete na nekim drugim meridijanima, pre nego što zatvorite svoja vrata za svu prljavštinu svakodnevnice koju Vam guraju kroz njih, pre nego što postanete elita nekog drugog naroda – molim Vas da makar još jednom razmislite, borite se i pobedite (ih) ovde! Zbog sebe, zbog naroda, zbog ove zemlje.

A mi? Mi ćemo izmoreni, izmrcvareni, bezidejni, isceđeni, iz ćoška, sa jezikom do poda navijati svim srcem za Vas i pomoći sve što treba i možemo. Jer, ovaj mrak, Deco, samo Vaša svetlost može razbiti.