PIŠE DARKO MIHAJLOVIĆ: Kako smo sistematski uništeni od kompletnih idiota

Ovako, ne znajući koliko predskazanje pravi, film je svojom pričom obeležio jednu, a svojim naslovom sasvim drugu epohu jednog naroda. Naroda koji je uništen, smeten, pometen, koji je izgubio i kompase i GPS-ove i zvezde vodilje i kome smisao za orijentaciju radi još samo u pravcu odlaska iz vekovnog staništa.

Polazim uvek od sebe. Neću nikoga drugog da kritikujem, ali se strašno često zapitam: kako smo dovde došli? Koliko je promila, procenata, delova moje krivice u opštem stanju, a koliko sam žrtva? I uvek iznova i iznova – pitanja, tvrdnje, konstatacije i paradoksi. I tome nikada kraja.

Kako smo od Dušanovog Zakonika iz 1349. godine (koja je zaista bila „zlatno doba“ za srpsko carstvo) i odsecanja ruke za krađu i kada gotovo niko nije imao ni približno takav ozbiljan zakonodavni akt stigli dotle da je krađa omiljeni sport srpske vlastele 670 godina kasnije i da se aktuelni naslednik Cara Dušana ubi od navijanja na stadionu namenjenom tom sportu?

Kako smo od Svetog Save, prosvetitelja koji je ostavio vlast da bi obrazovao narod stigli dotle da su nam vlast oni koji sebe obrazovali nisu nego falsifikovali diplome?
Šta nam se desilo pa smo od Dositeja Obradovića došli dotle da nam čast Univerziteta u Beogradu štiti dvadesetoro dece zaključane u zgradi Rektorata, tražeći da se javno osudi očigledno falsifikovanje doktorata?

Koji je to strašni uticaj za samo nepunih 80 godina na ovim prostorima pristup nastavnika i profesora promenio od „Pucajte, ja i sada držim čas!“, Miloja Pavlovića, pa do toga da decu koja brane ugled najviše obrazovne institucije ne sme da obiđe više od par desetina njihovih profesora?

Šta se desi sa narodom koji je pre tri ili više vekova imao kaldrmisane drumove i ulice po gradovima i ne samo Beogradu, govoreći prkosno „Drumovi će poželeti Turaka…“ da u poslednje vreme vekovni kraj ovog stiha pod udarom kruševačkog neimara zameni sa „…al'kaldrme nigde biti neće!“

Koji je to strašni sud koji nam se desio da, kao narod koji je u XIX veku u samo dve godine razlike iznedrio Teslu i Pupina, danas u XXI veku imamo preko milion funkcionalno nepismenih?

Zašto ogromna većina nas želi da ode iz zemlje i negde tamo daleko se zaposli i zaradi ogromne novce i nikada više ne plati ni dinara poreza ovoj zemlji, a gomila nas našem najboljem sportisti u istoriji viče: „Nole, plati porez!“?
Zašto za naša čuda od dece koja osvajaju planetarne matematičke olimpijade kažemo samo „Pa, OK!“ a za pun stadion dece mlađe od 14 godina koja skandiraju „Sudija, pederu!“ kažemo „Jaoooo, kako slatko!“?

Kako smo uspeli da od Dušana, Lazara, Obilića, preko Karađorđa i Veljka, Pocerca, Mišića i Stepe stignemo dotle da nam je glavna stavka vojskovođe – tetka?

Kako od naroda koji duže od milenijuma brani svoje mesto pod suncem, na raskrsnici krucijalne Save i evropskog vodenog vladara Dunava postadosmo narod koji napada svoje rečice koje tokom drže u životu netaknutu prirodu naših planina, a gotovo sve izvore pitke vode prodadosmo strancima?

Šta se to desilo sa nama svima? Svako ima drugačiji odgovor, siguran sam. Pitanje je ko ima tačan. Da je loše – loše je, ali zašto? Jesmo li žrtve prostora na kome živimo? Tuđeg uticaja? Ili zavere? Ili smo samo sistematski uništeni od kompletnih idiota?