PIŠE Vuk Velebit: Izbori na kojima se ništa ne menja

Jedna od glavnih uloga izbora osim što su test poverenja građana u vlast, jeste i amortizacija sukoba i tenzija u jednom društvu. Međutim, ovi izbori neće ispuniti čak ni tu ulogu, već će dovesti do novih podela i produbljivanja postojećih. Jedna od glavnih tema poslednjih godinu dana su bili popravljanje izbornih uslova i oslobađanje medija odnosno njihovo otvaranje za predstavnike opozicije. Utisak mi je da uoči ovih izbora nema ni one uobičajene izborne tenzije, pa ni straha od crnih džipova i ostalih tehnika zastrašivanja glasača. Ne znam da li je to zbog toga što veliki deo opozicije neće ni učestvovati na izborima, a ovi koji učestvuju će biti pošteđeni svih onih scena koje smo mogli da viđamo na prethodnim izborima, prenosi Slobodna reč.

Upravo je Vučićeva ideja na ovim izborima u kontrolisanim uslovima da pokaže da nema pritisaka, da su mediji otvoreni za one koji učestvuju na izborima i da će ovi izbori biti najregularniji do sada u očima međunarodne zajednice koja će poslati svoje posmatrače. Mi danas kao društvo obeležavamo tri decenije višestranačja, a po svim parametrima deluje kao da smo na samom početku. Ta činjenica je poražavajuća za jedno društvo koje želi da postane deo evropske porodice slobodnih i prosperitetnih država. Čak je i deo opozicija nakon 23 godine ponovo u situaciji da bojkotuje izbore. Bojkot jeste sredstvo ako mu je cilj da ukaže na nepravilnosti u izbornom procesu i situaciji u državi – i taj cilj jeste ispunjen imajući u vidu povećanu angažovanost međunarodne zajednice. Ali, međunarodna zajednica je uoči izbora dala punu podršku predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njihov stav po pitanju bojkota se neće promeniti. Dodatno, bojkot izbora sa sobom nosi i političke posledice. 

Ako nema kapaciteta za vođenje političke borbe van institucija odnosno na ulici, onda je upitno kakva je budućnost stranaka koje su se odlučile na bojkot. Rekao bih da u ovom trenutku ne postoji volja za ulicom, a znajući koliko protesti pretodnih godina nisu doveli do nekih sitnih pobeda i ispunjenja zahteva opozicije – građani odlaze sve više u apatiju i sve manje veruju u mogućnost promena. Opozicija je do sad propustila nekoliko prilika da kapitalizuje nezadovoljstvo građana i da to pretoči u svoju podršku. Postavljajući neostvarljive i nemerljive političke zahteve, opozicija propušta priliku da napravi sitne pobede i da ostvari neke od svojih zahteva koji će građanima uliti poverenje da su promene, ma koliko sitne bile, moguće.

Sa druge strane, možemo dovesti u pitanje i poverenje građana u trenutne političke lidere na strani opozicije. Za razliku od perioda devedesetih godina kada su političari bili zvezde i predvodnici protesta, današnja opozicija se nalazi u zadnjim redovima. Umesto da političari vode ulicu, ulica je prethodnih godina vodila političare i zato nije moglo da dođe do kanalisanja nezadovoljstva. Kada prođu izbori i dođu sledeći, najvažnije pitanje će biti pitanje odgovornosti – ukoliko se izborni uslovi ne poprave na sledećim izborima a tada bojkot opozicija odluči da izađe na izbore onda politički lideri treba da snose političku odgovornost za propuštenu priliku za borbu na ovim izborima. 

Verujem da je u narednom periodu najvažnije da se vratimo idejama i politici u politici umesto što se politika svela isključivo na lične obračune političkih lidera i u redovima vlasti i opozicije. A promena neće biti dok građani ne poveruju u mogućnost promena i da ovo društvo ima budućnost pred sobom.