Emilija Gašić za GenD o „Vučjim danima“: Nismo daleko od apsurda kada govorimo o ženskom zdravlju

Neke filmske priče počnu mnogo pre nego što se pojavi prva klapa. Počnu u razgovorima, ličnim iskustvima, pitanjima koja dugo ostanu bez odgovora i temama o kojima se nerado govori. Za Emiliju Gašić, takva priča su „Vučji dani“, njen drugi dugometražni igrani film, koji je u razvoju, ali je već privukao pažnju značajnih međunarodnih filmskih platformi.

Projekat je nedavno osvojio Eurimages Co-Production Development Award u okviru CineLink Industry Days Sarajevo Film Festivala, jednu od najznačajnijih nagrada namenjenih razvoju međunarodnih koprodukcija. Priznanje vredno 20.000 evra predstavlja važan korak za film koji nastaje između Srbije, Sjedinjenih Američkih Država i Hrvatske, ali i potvrdu da priča Emilije Gašić ima potencijal da izađe iz lokalnog konteksta i pronađe svoju publiku mnogo šire.

„Vučji dani“ prate Jelenu, ženu koja se suočava sa menopauzom i pomoć traži od narodne isceliteljke. Ono što počinje kao potraga za odgovorima postepeno prerasta u niz sve neobičnijih rituala koji je vode do granice između stvarnosti i ludila. Iza folk-horror okvira krije se priča o ženskom telu, medicini, patrijarhalnim obrascima i potrebi da žena ponovo preuzme kontrolu nad sopstvenim životom.

Za Gašić je ovo drugi dugometražni film nakon ostvarenja „78 dana“, koji je premijerno prikazan u Bright Futures programu Međunarodnog filmskog festivala u Roterdamu. „Vučji dani“ su prethodno razvijani kroz TorinoFilmLab ScriptLab, a upravo je Sarajevo otvorilo novu fazu njihovog puta ka realizaciji.

Sa Emilijom Gašić razgovaramo o nagradi Eurimages, nastanku „Vučjih dana“, ženskom iskustvu koje stoji u središtu filma, granici između horora i stvarnosti, njenom dosadašnjem autorskom putu, ali i o tome šta Sarajevo Film Festival znači za jednu novu generaciju regionalnih reditelja.

„Vučji dani“ su upravo dobili Eurimages Co-Production Development Award u vrednosti od 20.000 evra. Kako ste doživeli trenutak kada ste saznali da je projekat osvojio nagradu i šta vam ovo priznanje znači u ovoj fazi rada na filmu?

Ovo priznanje mi znači mnogo baš zato što je za razvoj. Imam tek drugu ruku scenarija i jedino čime raspolažem je mašta. Faza razvoja je najteža jer se još uvek piše scenario i priča tek nudi naznake filma koji će postati. Kada u toj najranijoj fazi dobijete potvrdu od najvažnijeg evropskog fonda, to je dokaz da tekst komunicira i da priča ima međunarodni potencijal.

U ovom trenutku nam to znači puno pogotovo jer je u Srbiji nema filmskog konkursa već dve godine. Ostaju otvorena i zabrinjavajuća pitanja: na koji način i kako će se snimati filmovi, od čega će filmski radnici živeti, kako će filmska industrija opstati i kako će to uticati na region?

U središtu „Vučjih dana“ nalazi se žena koja prolazi kroz menopauzu i zbog toga se obraća narodnoj isceliteljki. Šta vas je privuklo upravo ovoj temi i kada ste shvatili da bi priča o menopauzi mogla da postane osnova za jedan folk-horror film?

Kao autorku, oduvek me zanimaju neispričane priče. Stalno tražim teme koje nisam videla kao gledalac ili novi ugao neke priče. U prvom dugometražnom filmu je to bio spoj ,,found footage" žanra (tradicionalno povezivan sa horor filmovima) sa filmom o odrastanju ili tzv ,,coming of age". Menopauza kao tema i priča o ženi koja odlazi kod vračare mi je bila zanimljiva još dok sam bila na masteru u Njujorku. Počela je kao ideja za kratki film, međutim kako sam krenula da pišem, shvatila sam da je to mnogo veća i ozbiljnija priča od one koju bih mogla pokažem u kratkom vremenskom periodu. Kako je vreme prolazilo, i kako sam se bavila drugim projektima, ujedno sam skupljala priče o menopauzi i ženskom zdravlju generalno. Do mene su dolazila iskustva žena koje poznajem i koje ne poznajem, to je samo počelo da se nadograđuje. Tek sada je krenulo više o tome da se priča pa mi se i vreme činilo pravim za ovu priču.

Film otvara pitanja ženskog tela, medicine i patrijarhalnih obrazaca, ali ih obrađuje kroz vrlo neobičan žanrovski okvir. Koliko vam je bilo važno da ozbiljnu i često tabuiziranu temu ne ispričate kroz klasičnu dramu, već kroz elemente horora, rituala i apsurda?

Zanimaju me teme koje imaju snažnu društvenu poruku. Često takvi filmovi mogu biti teški za gledaoca jer se bave mračnim delovima društva na koja treba baciti svetlo. Iz tih razloga baš želim da se poigram sa žanrom i probam na taj način da približim temu većem broju ljudi.

S druge strane, ako pogledamo iskustva žena generalno kod lekara i svega što je izašlo na videlo poslednjih godina kad je u pitanju žensko zdravlje, mi zapravo nismo daleko od apsurda. Apsurdno je i to da se tek odnedavno bavimo ženskim telom. U SAD je zakonom naloženo da se u istraživanja obuhvate žene tek 1993. godine.

U svojim studentskim filmovima na Akademiji umetnosti u Beogradu sam se inače bavila folklorom i hororom, pa mi je ovde bilo prirodno da eksperimentišem sa tim. Mislim da je naše podneblje i dalje jako mistično i da slabo iskorišćavamo našu mitologiju.

 U opisu filma Jelena postepeno ulazi u niz sve neobičnijih rituala i dolazi do granice između stvarnosti i ludila. Gde za vas prestaje realnost, a počinje ono neobjašnjivo – i da li vas upravo taj prostor između dve stvarnosti najviše privlači kao autorku?

Oduvek sam volela da gledam filmove koji vas postepeno uvlače u svoj svet gde više ne znate šta je za glavnu junakinju stvarnost a šta je u njenoj glavi. Mislim da je teško postići taj balans i da često može da se desi razočarenje kod gledaoca ako se ne uradi suptilno. Ali između ostalog, baš me takvi izazovi u pisanju raduju.

Vaš debitantski film „78 dana“ imao je premijeru u Bright Futures programu u Roterdamu, dok su „Vučji dani“ razvijani kroz TorinoFilmLab ScriptLab, a sada dobili i važnu nagradu u Sarajevu. Kako se vaš autorski rukopis promenio od prvog do drugog dugometražnog filma?

Teško je porediti jer su potpuno različiti. Mogu da kažem da su možda ,,Vučji dani" čak bliži mom senzibilitetu. Kažu da se za prvi film spremaš ceo život, a na drugom je veći teret jer već postoje očekivanja. U svakom slučaju ne bih volela da me povezuju samo sa jednim žanrom. Videćemo.

Sarajevo Film Festival ima posebno mesto u regionalnoj kinematografiji, a CineLink je jedan od prostora na kojima regionalni projekti dobijaju priliku da dođu do producenata, finansijera i međunarodnih partnera. Šta za vas znači predstaviti film upravo u Sarajevu i koliko su ovakvi programi važni za autore iz regiona?

Ovakvi programi su jako važni pre svega za povezivanje regiona ali i za davanje podrške jednih drugima. Filmove je teško snimati. Potrebno je puno ljudi, logistike, finansija, organizacije. U najboljem slučaju prođe nekoliko godina. Uzimajući u obzir situaciju u Srbiji biće sve teže snimati filmove, pogotovu za autore/ke na početku karijere. Iz ovih razloga, podrška iz regiona je od velikog značaja i vetar u leđa da nastavimo dalje da radimo na projektu.

„Vučji dani“ nastaju kao međunarodna koprodukcija Srbije, SAD i Hrvatske. Koliko sama tema filma dobija novu dimenziju kada je posmatramo izvan jednog nacionalnog konteksta i šta mislite da će biti ono što će povezati publiku iz različitih zemalja sa Jeleninom pričom?

Jelenina priča se možda u scenariju dešava u Srbiji, ali je ona univerzalna. Ako govorimo o ženskom zdravlju, medicinska mizoginija postoji apsolutno svuda i sve je više prisutna zbog političke klime u svetu. Možda se samo njeni pristupi i nivoi razlikuju. Ali na ljudskom nivou, mislim da se svi mogu povezati sa pričom osobe koja traži isceljenje, nevezano za pol i podneblje.

Kada jednog dana „Vučji dani“ budu završeni i kada ih prvi put pogledate kao celinu, šta biste voleli da ostane sa publikom nakon odjavne špice, strah, nelagoda, prepoznavanje, oslobođenje ili neko potpuno drugačije osećanje?

- Oslobođenje i osnaženost.

„Vučji dani“ za sada postoje između scenarija, razvoja i brojnih razgovora koji ih tek vode ka ekranu. Ipak, nagrada u Sarajevu pokazuje da je priča Emilije Gašić već pronašla put do publike koja u njoj prepoznaje nešto univerzalno. Dok Jelena kroz sopstveni put pokušava da razume svoje telo i ponovo preuzme kontrolu nad njim, Gašić kroz film otvara prostor za pitanja o kojima se i dalje premalo govori. A ako je krajnji cilj „Vučjih dana“ da iza sebe ostave osećaj oslobođenja i osnaženosti, čini se da je njihov najvažniji ritual već počeo, onaj u kojem se o ženskom iskustvu više ne ćuti.

Naslovna fotografija: Alex Wiske