Generacijski jaz o kom niko ne priča: Kako konzumiramo kulturu danas?

Generacijski jaz između milenijalaca i Generacije Z na internetu često se svodi na površne rasprave o tome da li su uže ili šire farmerke u modi, ili koji žargon je "cringe". Međutim, ispod tih svakodnevnih meme ratova krije se nešto mnogo dublje i važnije. Reč je o suštinskom razmimoilaženju u tome kako ove dve generacije doživljavaju kulturu online i šta je taj generacijski prelaz uradio načinu na koji se supkulture formiraju, šire i, na kraju krajeva, šta zapravo znače ljudima koji im pripadaju.

Milenijalci i lepota internet "trenja"

Millennials generacija je odrastala u onom specifičnom vremenskom prozoru kada je internet tek stigao u naše domove, ali još uvek nije restrukturirao apsolutno svaki aspekt naših života. To ih je učinilo prvom generacijom koja je supkulture – koje su ranije zavisile od fizičkih prostora, lokalnih mesta za izlaske i preporuka "od usta do usta" – prenela u digitalni svet. Geografija je prestala da bude glavni organizacioni princip supkulture. Ono što je nekada bilo strogo ograničeno na lokalni andergraund klub ili specifičnu prodavnicu ploča u jednom gradu, po prvi put je postalo globalno umreženo.

Ono što je ključno za taj period jeste da je kultura tada još uvek imala težinu, a imala ju je isključivo zato što je pristup istoj zahtevao trud. Platforme kao što su Tumblr i MySpace bile su prostori koji su zahtevali aktivno učešće. Nije bilo algoritma koji bi vam servirao savršen sadržaj na tacni; algoritam nije imao nikakvog uticaja na to na šta ćete naići. Napor koji je bio potreban da pronađete "svoje ljude", da iskopate taj novi bend ili retku estetiku, bio je neodvojiv od onog osećaja da vaša pripadnost toj grupi zapravo ima neko dublje značenje. To "trenje" u potrazi stvaralo je lojalnost.

Upravo je taj trud proizvodio vrstu snažne vezanosti zbog koje su ljudi želeli da stvaraju nešto novo kao odgovor na ono što su otkrili. Svaki veliki umetnički pokret u istoriji sledio je taj isti lanac uticaja – jedna generacija bi duboko upila ono što je radila prethodna, da bi je zatim nadogradila ili se potpuno pobunila protiv nje. To trenje je ono što je uvek rađalo nešto istinski novo.

Gen Z i tiranija algoritma

Sa druge strane, Gen Z je nasledio internet koji je već bio u potpunosti restrukturiran i optimizovan sistemima preporuka. Danas, platforme organizuju kulturu isključivo kroz engagement.

U takvom sistemu, istorijska distanca se potpuno urušila. Algoritam stavlja svaku muzičku ili modnu eru u istovremeni domet prosečnog korisnika, sa podjednakom težinom dodeljenom svemu. Na istom feed-u, u razmaku od deset sekundi, možete konzumirati estetiku sedamdesetih, dens muziku devedesetih i futuristički pop.

Posledica toga je generacija koja konstantno reaguje na sve što se ikada dogodilo u kulturi, i to radi u istom trenutku. Iako to na papiru zvuči neverovatno oslobađajuće i ekspanzivno, u praksi funkcioniše bliže potpunoj paralizi. Kada je celokupna zabeležena istorija kulture podjednako dostupna i podjednako "bez težine", onaj prirodni lanac uticaja koji je vekovima pokretao umetničke pokrete se prekida.

Paradoks izobilja: Zašto smo kulturno iscrpljeni?

Streaming platforme su ovaj proces samo ubrzale i dovele do usijanja, zamenjujući koncept vlasništva nad kulturom pukim pristupom. Publika je danas trenirana da brzo konzumira jedan sadržaj pre nego što automatski pređe na sledeću preporuku sa liste.

Ovakav sistem konzumacije proizvodi masovnu kulturnu iscrpljenost u tačno onom istorijskom trenutku kada nam je tehnologija obećavala apsolutno kulturno izobilje. Prethodne generacije gradile su duboke emotivne odnose sa kulturom kroz čin ponavljanja i fizičku bliskost sa formatom. Vraćale su se istim albumima, istim pesmama i filmovima godinama, slušajući ih iznova i iznova, sve dok to delo ne bi postalo stvarni, intimni deo načina na koji razumeju sami sebe.

Danas je situacija drastično drugačija. Beskrajna digitalna arhiva nam nudi apsolutno sve, ali nas svojim dizajnom ohrabruje da se ni za šta trajno ne vežemo.

Od autentičnosti do estetike za feed

Ono što proizilazi iz svega ovoga jeste generacija koja sa neverovatnom, gotovo urođenom tečnošću kurira i remiksuje postojeći sadržaj. Međutim, problem nastaje u tome što Gen Z kulturu nasleđuje prevashodno kao nešto što se prikazuje isključivo kroz feed. Supkultura više nije način života, već prolazna estetika koja se menja iz nedelje u nedelju kako bi algoritam bio zadovoljen.

Pravo pitanje koje ostaje da lebdi ispod celog ovog generacijskog jaza jeste: da li kulturni trenutak, koji je doživljen i konzumiran u potpunosti kroz isporuku algoritma, može da ostavi onakav dugotrajan trag koji će naterati ljude da stvore nešto potpuno novo? Jer stvaranje novog i građenje na onome pre nas oduvek je bio jedini način da se kultura uopšte pomeri unapred. U svetu beskonačnog feed-a, možda smo prvi put u opasnosti da ostanemo zaglavljeni u mestu.

Naslovna fotografija: Dupephotos