Vratili se vrapci u Beograd! Posle godina tišine ponovo se čuje njihov prepoznatljiv cvrkut

„Čujem ih ponovo ujutru“, „Ima ih više nego ranije“, „Kao da se vratio stari Beograd“ – ovih dana sve češće se mogu čuti komentari Beograđana koji primećuju male, živahne ptice na krovovima, drveću i terasama.

Vrabac, ptica koju mnogi smatraju neformalnim simbolom Beograda, dugo je bio deo svakodnevnog života prestonice. Njegov cvrkut bio je zvučna kulisa jutarnjih kafa, školskih dvorišta i starih gradskih ulica. Međutim, poslednjih godina mnogi su primetili da ih je sve manje.

Sada se čini da se u pojedinim delovima grada ponovo pojavljuju u većem broju.

Zašto su vrapci nestajali iz Beograda?

Iako se često govorilo da su „nestali“, stručnjaci objašnjavaju da se njihov broj smanjio zbog promena u načinu života grada.

Modernizacija Beograda donela je manje zelenih površina, manje žbunja i sve manje mesta gde ove ptice mogu da se sklone i naprave gnezda. Stare kuće, šupljine u fasadama i krovovi nekada su im pružali prirodna skloništa, dok ih savremene zgrade često ostavljaju bez prostora za život.

Problem predstavlja i promena parkova – vrapcima nisu dovoljni samo veliki drvoredi. Njima su potrebni gusti žbunovi u kojima se kriju od grabljivica, pronalaze hranu i podižu mladunce.

Gde ih Beograđani danas najčešće primećuju?

Najviše šanse da čujete poznati „živ-živ“ imaju oni koji žive u krajevima sa više zelenila – oko starih naselja, parkova, dvorišta i mesta gde priroda još nije potpuno potisnuta betonom.

Ranija istraživanja pokazala su da su vrapci češći tamo gde Beograd još ima karakter starog grada – sa više žbunja, drveća i prirodnih zaklona.

Povratak malog stanovnika velikog grada

Povratak vrabaca nije samo priča o jednoj vrsti ptice. On govori i o tome koliko se grad menja i koliko priroda reaguje na te promene.

Tamo gde ima zelenila, hrane i prostora za život – vraćaju se i ptice. Zato mnogi ljubitelji prirode smatraju da bi više kućica za ptice, zelenih površina i pažljivije uređenje parkova mogli da pomognu da Beograd ponovo bude grad u kojem se jutra bude uz njihov cvrkut.

Jer nekada je za osećaj da je grad živ bilo dovoljno samo otvoriti prozor.

A jedan mali vrabac na ogradi umeo je da podseti da priroda još uvek ima svoje mesto među zgradama, automobilima i asfaltom.