Hiljade ljudi prolaze pored nje, a ne znaju šta krije: Najstarija kuća u Beogradu čuva misteriju staru tri veka

Na dorćolskoj strani Ulice cara Dušana svakodnevno prolaze automobili, tramvaji i hiljade ljudi. Malo ko zastane pred skromnim zdanjem na broju 10, a još manje prolaznika zna da se iza njegove jednostavne fasade krije jedan od najstarijih sačuvanih slojeva Beograda.

Kuća nema raskoš koja bi zaustavila pogled. Ne liči na palatu, nema veliki vrt, ukrašene kapije ni upečatljivu tablu koja bi prolazniku najavila da se nalazi pred građevinom starom gotovo tri veka. Ipak, ona je najstariji sačuvani stambeni objekat u starom Beogradu, van prostora tvrđave, podignut između 1724. i 1727. godine.

Njena priča nije samo priča o zidovima koji su nadživeli ratove. To je priča o jednom zanatliji koji je u istoj kući živeo i radio, o Beogradu koji je nakratko pokušao da postane barokni evropski grad, o sedam gotovo istih zdanja od kojih je ostalo samo jedno, ali i o mračnom podrumu oko kojeg su se decenijama plele priče o tajnim prolazima i onome što su u njemu navodno tražili nemački oficiri.

Podignuta u vreme kada je Austrija menjala lice Beograda

Kada je počela gradnja kuće u današnjoj Ulici cara Dušana, Beograd nije izgledao ni približno kao grad koji poznajemo.

Posle austrijskog osvajanja 1717. godine započeta je velika rekonstrukcija grada. Nova uprava želela je da uske, nepravilne ulice i orijentalnu arhitekturu zameni uređenom evropskom varoši, sa pravilnim ulicama i baroknim kućama. Regulacioni plan tog dela grada vezuje se za pukovnika i vojnog inženjera Nikolu Doksata de Moreza, koji je radio i na obnovi Beogradske tvrđave.

Kuća na broju 10 bila je jedna od sedam sličnih stambeno-poslovnih kuća podignutih duž nekadašnje Duge ulice, u delu varoši u kojem je živelo pretežno hrišćansko, nemačko stanovništvo. Bila je druga u nizu gledano od Kalemegdana. Druge kuće vremenom su nestale u rušenjima, ratovima i preuređenjima grada, dok je samo ona dočekala savremeni Beograd.

Ko je bio Elijas Flajšman, čovek za kojeg je kuća sagrađena

Prvi poznati vlasnik i stanovnik kuće bio je Elijas Flajšman, remenar, odnosno majstor koji je izrađivao remenje, opremu za konje i druge predmete od kože. Bio je više od običnog zanatlije – istorijski izvori ga navode i kao člana tadašnjeg beogradskog opštinskog veća, što govori da je u zajednici imao ugled i značajan položaj.

Placevi u tom delu austrijskog Beograda bili su veoma skupi, pa kuću na tako važnom mestu nije mogao da dobije bilo ko. Flajšman je u njoj spojio privatni i poslovni život: stanovao je sa porodicom, dok je u istom zdanju držao svoju radionicu. Tako je kuća od samog početka imala stambeno-poslovnu namenu, koju je u različitim oblicima zadržala skoro tri veka.

Ne postoje pouzdani i objedinjeni podaci o svim porodicama koje su se smenjivale u kući tokom čitavog njenog postojanja. Zato bi bilo neodgovorno sastavljati romantični spisak navodnih stanara. Poznato je, međutim, da nikada nije potpuno izgubila svoju prvobitnu prirodu: na spratu se živelo, dok se u prizemlju trgovalo, proizvodilo, popravljalo ili prodavalo.

Upravo taj kontinuitet čini je drugačijom od građevina koje su istoriju nastavile isključivo kao muzeji. U kući u Cara Dušana broj 10 život nije bio izložen iza stakla – on se u njoj zaista odvijao.

Otvori na tavanu i danas odaju zanat prvog vlasnika

Kuća se sastoji od podruma, prizemlja, sprata i tavanskog prostora. Na njenom gornjem delu mogu se primetiti karakteristični otvori, detalj koji većina prolaznika verovatno nikada nije povezala sa Flajšmanovim zanimanjem.

Prema objašnjenju stručnjaka Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Flajšman je na tavanu držao štavljene i neštavljene kože. Otvori su omogućavali strujanje vazduha i provetravanje materijala koji je koristio u svojoj radionici.

Tako jedan naizgled običan arhitektonski detalj i danas čuva trag čoveka koji je kroz kuću prolazio pre gotovo 300 godina. Njegove stvari su nestale, radionica je odavno promenila namenu, ali je građevina zadržala svojevrsni potpis prvog domaćina.

Preživela je povratak Osmanlija, opsade i velika rušenja

Mirni dani austrijskog Beograda nisu dugo trajali. Posle poraza Austrije i Beogradskog mira 1739. godine, grad je vraćen Osmanlijama. Veliki deo građevina podignutih tokom austrijske uprave bio je porušen, dok su barokni ukrasi uklanjani ili prepravljani.

Kuća Elijasa Flajšmana ipak je opstala.

Tokom opsade Beograda 1789. godine pretrpela je oštećenja, ali je kasnije popravljena. Krajem 19. veka značajnije je rekonstruisana: krov je promenjen i spušten, a fasadni ukrasi prilagođeni su drugačijem arhitektonskom ukusu. Zbog tih zahvata ona danas ne izgleda potpuno isto kao kada je završena 1727. godine, ali je njen osnovni konstruktivni sklop sačuvan.

Od sedam kuća iz prvobitnog niza još dve su opstajale sve do tridesetih godina 20. veka, kada su srušene. Tako je broj 10 ostao poslednji svedok jednog urbanističkog projekta i jedinog kratkog perioda u kojem je austrijska uprava pokušala da čitavom ovom delu grada podari barokno lice.

Od remenarske radionice do prodavnice, tekstila i pekare

Kuća je tokom vekova menjala stanare, vlasnike i poslove, ali je u njenom prizemlju gotovo uvek postojala neka radnja.

Prema dostupnim podacima, do sredine 20. veka u prizemlju se nalazila prodavnica, dok je u podrumu radila tekstilna radionica „Narodni heroj Anđa Ranković“, iz koje će se kasnije razviti nekadašnji tekstilni gigant „Beko“. U novijem periodu u kući je radila i pekara, koja se u pojedinim izvorima opisuje kao prva pekara u bivšoj Jugoslaviji otvorena 24 časa dnevno.

Danas je objekat i dalje stambeno-poslovan. U prizemlju se nalaze lokali, dok su na spratu stanovi i poslovni prostori. Time je, uprkos svim promenama, sačuvana osnovna ideja sa kojom je kuća nastala: da se pod istim krovom i živi i radi.

Šta se krije ispod kuće?

Istorijske činjenice nisu jedino što je ovu kuću pretvorilo u jednu od najvećih dorćolskih zagonetki. Mnogo više radoznalosti decenijama izaziva njen podrum.

Priče o lagumima, prolazima koji navodno vode prema drugim kućama ili čak prema Beogradskoj tvrđavi, dugo se prenose kao deo gradske legende. Prema jednoj verziji, podrumi svih sedam kuća bili su povezani. Prema drugoj, ispod zdanja nalazio se tajni put prema Kalemegdanu.

Za takvu mrežu prolaza do danas nisu pronađeni čvrsti dokazi.

Ipak, legenda je dobila posebno uzbudljiv nastavak zahvaljujući Katarini Bastl, dugogodišnjoj stanarki kuće. Ona je 1963. godine za stručni časopis govorila o neobičnom događaju iz proleća 1941. godine. Prema njenom svedočenju, ubrzo nakon nemačke okupacije, pred kuću su stigli oficiri Vermahta, ušli u podrum i stanarima zabranili pristup.

Tvrdila je da su se nedeljama iz podruma čuli udarci, bušenje i rad alata, dok su nemački vojnici unosili i iznosili opremu. Šta su tražili i da li su nešto pronašli, nikada nije pouzdano utvrđeno.

Kasnija istraživanja nisu rešila zagonetku. U podrumu su pronađeni voda, mulj i pregradni zidovi mlađi od same kuće. Kamene stepenice i spuštanje u dubinu dodatno su podgrejali maštu, ali nije dokazano da hodnici vode do tvrđave niti da su Nemci zaista pronašli blago ili tajni prolaz.

Zato je važno napraviti jasnu razliku: podrum postoji, priča stanarke postoji, kao i tragovi istraživanja, ali spektakularne verzije o zakopanom blagu, tajnim vojnim putevima i odnošenju dragocenosti ostaju urbane legende.

Možda je baš zbog toga misterija opstala. Ono što nije potvrđeno često je mnogo uzbudljivije od onoga što jeste.

Zašto na kući nema jasnog obeležja?

Iako je kuća proglašena spomenikom kulture još 1987. godine, na njenoj fasadi dugo nije postojalo dovoljno uočljivo obeležje koje bi prolaznicima objasnilo pred kakvom se građevinom nalaze. Na taj neobični propust ukazivao je i RTS, pitajući zašto najstariji sačuvani stambeni objekat starog Beograda nije pretvoren u prepoznatljiviju turističku tačku. Kuća se nalazi na zvaničnom spisku nepokretnih kulturnih dobara opštine Stari grad.

Postojale su i ideje da se objekat prilagodi muzejskoj nameni, ali one nisu ostvarene. Kuća je tako ostala između svakodnevnog života i velike istorije: dovoljno važna da bude zaštićena, ali i dalje dovoljno neupadljiva da hiljade ljudi prođu pored nje ne znajući šta gledaju.

Da li je zaista najstarija kuća na teritoriji Beograda?

Ovde postoji važna razlika.

Na današnjoj administrativnoj teritoriji Beograda nalazi se i kuća nekadašnje kafane „Beli medved“ u Zemunu, za koju se smatra da potiče iz prve polovine 17. veka i da je starija od kuće u Cara Dušana. Međutim, Zemun je vekovima bio zaseban grad i u vreme nastanka tih građevina nije pripadao Beogradu.

Zbog toga se kuća u Cara Dušana broj 10 najčešće opisuje kao najstarija sačuvana kuća starog Beograda, odnosno najstariji sačuvani stambeni objekat na području koje je tada činilo Beograd.

Ta formulacija nije samo preciznija već i poštenija prema istoriji dva grada koji su se razvijali odvojeno.

Kuća koja je nadživela svog graditelja i čitav grad oko sebe

Kada je Elijas Flajšman prvi put otvorio vrata svoje nove kuće, verovatno nije razmišljao o večnosti. Trebali su mu dom, radionica i sigurno mesto na kojem će živeti od svog zanata.

Nije mogao znati da će njegovi tavanski otvori gotovo 300 godina kasnije i dalje govoriti o kožama koje je tamo sušio. Nije mogao pretpostaviti da će nestati sve kuće iz njegovog reda osim njegove. Niti da će kroz Beograd proći Austrijanci, Osmanlije, kneževina, kraljevina, ratovi, okupacije, bombardovanja i države koje više ne postoje, dok će njegovo zdanje ostati na istom mestu.

Možda najveća tajna kuće u Cara Dušana broj 10 zato nije skrivena u njenom podrumu.

Najveća tajna je kako je jedna zanatlijska kuća, bez monumentalnih dimenzija i moćnih vlasnika koji bi je štitili, uspela da nadživi gotovo sve što je bilo podignuto oko nje.

Danas stoji između užurbanog saobraćaja i savremenog Dorćola, nenametljiva i gotovo nečujna. Ali onome ko zna njenu priču više nikada neće izgledati kao obična stara kuća. Između njenih zidova Beograd nije samo prošlost. On i dalje živi.