Na skupu bajkera treštali ljuti narodnjaci! Rokenrol prop'o!

Beograd je ovog vikenda dobio svoj prvi veliki moto-skup. Motori, kožni prsluci, grmljavina auspuha, miris benzina i bina na kojoj bi, po svim pravilima bajkerske kulture, trebalo da sevaju gitare.

Što žešće, to bolje.

Međutim, prvi Beograd Moto Fest ostaće upamćen po nečemu sasvim drugom. Na skupu bajkera treštali su ljuti narodnjaci, pa se već na premijernom izdanju dogodilo ono što je donedavno bilo gotovo nezamislivo: oskrnavljen je jedan od poslednjih događaja na kojem se tačno znalo kakva se muzika sluša.

Rokenrol nije bio samo deo programa moto-skupova. Bio je njihov zaštitni znak, bar je tako bilo do ovog vikenda.

Prvi moto-skup, pa odmah narodnjaci

Prvi Beograd Moto Fest trebalo je da postavi standard za buduća okupljanja motociklista u prestonici. Umesto toga, organizatori su već na prvom skupu uspeli da izbrišu ono što je decenijama bilo neraskidivo povezano sa motorima - žestoki rokenrol.

Motori su bili tu. Kožne jakne takođe. Buka, pivo, zastave i bajkerska scenografija nisu nedostajali, ali iz zvučnika - narodnjaci.

Ne kao kratka šala između dve rok pesme, već kao deo programa zbog kojeg je čitav događaj u jednom trenutku više ličio na vašar sa parkiranim motociklima nego na ozbiljan moto-fest.

Moto-skup jednostavno nije skup narodne muzike., bar nije bio. Do prvog Beograd Moto Festa.

Rokenrol nije dekoracija

Na moto-skupovima se oduvek slušao rok. Ne bilo kakav, već uglavnom onaj najžešći. Glasne gitare, snažni bubnjevi i hrapavi vokali koji pokušavaju da nadjačaju motore.

To nije nastalo slučajno.

Rokenrol i bajkerska kultura nose istu ideju slobode, bunta i nepristajanja na pravila. Zato narodnjaci na moto-skupu nisu samo neočekivan muzički izbor. Oni menjaju samu prirodu događaja.

Nije problem u narodnoj muzici niti u tome što je neki bajker privatno sluša. Problem je u tome što javna manifestacija mora da ima identitet i da poštuje kulturu koju predstavlja.

Prvi Beograd Moto Fest trebalo je da predstavi bajkersku kulturu Beogradu. Umesto toga, predstavio je narodnjačku zabavu sa motorima kao scenografijom.

Kad je već livada, mogli su i pastirski hit

Pošto je skup organizovan na livadi, organizatori su mogli da odu još korak dalje i puste stari pastirski hit:

„Po livadi ovce pasu, čini mi se moje da su.“

Ambijent bi odgovarao, a pesma bi možda mogla da se obradi uz električnu gitaru i malo distorzije, pa da se predstavi kao još jedno „rušenje muzičkih granica“. Samo što narodnjak sa električnom gitarom i dalje ostaje narodnjak., ao što vašar sa parkiranim Harli Dejvidsonima ne postaje automatski bajkerski festival.

„Nismo ćaci, nismo naci“ — dobro, ali šta je onda ovo?

Organizator poručuje: „Nismo ćaci, nismo naci.“

U redu, ali šta je onda ovo?

Moto-skup, festival za najširu publiku, narodnjačko veselje ili Harli Dejvidson ispod šatora?

Možete da objasnite šta niste, ali bi bilo dobro da znate šta jeste.

Parole ne mogu da zamene programski identitet. A identitet moto-skupa trebalo bi da bude prilično jasan: motocikli, bajkersko druženje, sloboda i žestoki rokenrol. Sve ostalo može da bude dodatak, ali ne i zamena za ono zbog čega ovakve manifestacije postoje.

Mora li baš svaki događaj da završi uz narodnjake?

Narodna muzika u Srbiji ima više nego dovoljno prostora. Sluša se na svadbama, slavama, splavovima, vašarima, trgovima i gradskim proslavama, ali mora li baš svaki događaj da se pretvori u isto opštenarodno veselje?

Mora li i moto-skup, jedno od poslednjih mesta na kojem je rokenrol bio neprikosnoven, da izgubi svoje osnovno obeležje kako bi privukao što širu publiku?

Kada se sve prilagođava svima, ništa više nema pravi identitet. Menja se samo scenografija. Negde su šatori i tezge, a na Kalemegdanu su to bili motori i kožni prsluci.

Muzika je, međutim, ponovo bila ista.

Rokenrol prop'o već na prvom skupu

Najveći problem je što se ovo dogodilo upravo na prvom Beograd Moto Festu.

Prvo izdanje trebalo je da postavi temelje manifestacije, da joj da lice i pokaže šta publika može da očekuje narednih godina. Umesto tradicije zasnovane na motorima i rokenrolu, dobili smo program u kojem je bajkerska kultura razvodnjena da bi događaj bio dopadljiv svima.

Možda je publika pevala. Možda je atmosfera bila odlična, ali dobra zabava nije opravdanje za programski promašaj.

I na svadbi može da bude sjajna atmosfera, pa je ipak niko ne naziva moto-skupom.

Motori su grmeli, narodnjaci su treštali, a rokenrol, nekadašnji zaštitni znak bajkerskog sveta, ostao je po strani.

Prvi Beograd Moto Fest nije samo promenio repertoar, već na samom početku oskrnavio je ono što je moto-skup oduvek predstavljao.