Dečak koji je svetu poklonio Ježevu kućicu i zauvek otišao sa mosta: Tužna priča Branka Ćopića - „Zbogom lepi i strašni živote“

Rođen je 1915. godine u selu Hašani, podno Grmeča. Odrastao je među ljudima koji su živeli skromno, ali su znali da pričaju priče. Upravo iz tih krajeva poneo je ono što će ga učiniti jednim od najvećih pripovedača našeg jezika – dar da običnim ljudima podari besmrtnost.

U njegovim knjigama živeli su dedovi, bake, ratnici, mangupi, dečaci i životinje. Čitaoci su ga voleli, jer je umeo da pronađe toplinu i humor čak i tamo gde je život bio težak. Malo je pisaca koji su toliko uspešno spajali smeh i tugu kao Branko Ćopić.

Ali iza osmeha krila se druga priča.

Posle rata bio je slavljen, nagrađivan i čitan. Ipak, kada je počeo da piše satirične tekstove u kojima je ukazivao na licemerje, privilegije i mane tadašnjeg društva, našao se na udaru vlasti. Godinama je nosio teret sukoba sa sistemom, osećajući se sve usamljenijim i neshvaćenijim. Mnogi njegovi prijatelji kasnije su govorili da ga nisu slomile kritike, već razočaranje u svet koji je verovao da može biti bolji.

Dana 26. marta 1984. godine prošetao je Beogradom. Svratio je u hotel „Moskva“, popio kafu, razgovarao sa ljudima kao i svakog drugog dana, a zatim krenuo prema mostu preko Save. Tamo je završio svoj život, skočivši sa mosta.

Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva, njegova supruga, Bogdanka – Cica, u limenoj kutiji “Pelikan” u kojoj je držala pribadače, našla je njegovu oproštajnu poruku.

Pisac se oprostio rečima:

- Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mesec, 1984. godine!

Mnogi su kasnije pokušavali da objasne njegov odlazak. Jedni su govorili o depresiji, drugi o razočaranju, treći o osećaju da svet oko njega nepovratno nestaje. Istina je verovatno bila satkana od svega pomalo, od umora, tuge i borbi koje je vodio daleko od očiju javnosti.

Postoji još jedna priča koju Beograđani često prepričavaju.

Mnogi veruju da je Brankov most dobio ime upravo po Branku Ćopiću. To, međutim, nije tačno. Most je naziv dobio po Brankovoj ulici, a ona po pesniku Branku Radičeviću. Ipak, posle Ćopićeve smrti veza između mosta i pisca postala je toliko snažna da danas mnogi misle da je most nazvan po njemu.

Možda je to zato što je Branko Ćopić oduvek pripadao Beogradu. U ovaj grad došao je kao mladić sa koferom punim snova. Jednu od prvih noći proveo je upravo u blizini tog mosta, a gotovo pola veka kasnije tamo je završio svoj život. Ta simbolika ostala je da lebdi nad rekom i gradom.

Danas, kada prođete Brankovim mostom, retko ko pomisli na dečaka iz Hašana koji je generacijama poklanjao detinjstvo, a možda bi trebalo, jer Branko Ćopić nije ostavio samo knjige. Ostavio je uspomenu na svet u kojem su prijateljstvo, dobrota i poštenje bili važniji od svega. Svet koji je nestao mnogo pre njega.

I zato se njegovi stihovi, rečenice i junaci i dalje vraćaju među nas, svaki put kada poželimo da se setimo vremena kada je život bio sporiji, topliji i nekako više ljudski. Njegove knjige ostale su tamo gde nijedan most ne može da odvede čoveka, među uspomenama koje ne prolaze.