POVRATAK U SREDNJI VEK Spomenici i bućkuriši ideološke simbolike

Nije tajna da javni spomenici nisu samo beleg prošlosti, već su i pokazatelji kulture sećanja generacija koje ih podižu. Fokus ove naše trenutno je na srednjem veku i nametnut je odozgo, sa aspekta političara, a odražava potrebu pojedinih da se identifikuju sa ratničkom ikonografijom vajarskih dela u opticaju. Jer, i Stefan Nemanja i despot Stefan Lazarević u bronzi odudaraju od svojih standardnih naučnih i crkvenih predstava, nudeći teško svarljiv bućkuriš simbolike.

Tako je rodonačelnik loze Nemanjića po srednjovekovnoj logici prevashodno monah, Sveti Simeon Mirotočivi, što ostavlja po strani njegove neupitne vojnopolitičke uspehe. Tome nasuprot, na spomeniku je znamenje krsta zamenjeno ubojitim oružjem, kako bi sad Nemanja predstavljao "heroja mača", da mu u drugoj ruci nije knjiga, atribut "heroja pera". Ovo remeti tipologiju 19. veka, utemeljenu na "ideologiji stvaranja nacionalne države", kako ističe Milan Popadić, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. A na tom prohujalom pravcu zasnovano je novo spomeničko nasleđe.

- Spajanjem atributa mača i pera možda se iskazuje želja za isticanjem ličnosti koja sve aspekte "nacionalnog herojstva" drži u svojim rukama - kaže Popadić.

Da se u ovom opisu pronalazi naš predsednik lično, tvrde razni mislioci, uključujući i komentar o banalizaciji istorije uz slanje nečitljivih poruka, recimo odećom Nemanje kao ni monaha, ni monarha.

Još zagonetnije je postolje, interpretirano na razne načine, dok šlem na kojem stoji prvi iz loze Nemanjića dodatno zbunjuje, praveći konfuznu sliku istorijskih događaja.

- Ako je figura nekog postavljena na šlemu, to znači da je taj neko onog pod šlemom pobedio, iz čega ishodi da je Srbija pokorila Vizantiju - objašnjava Nenad Makuljević, profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Zvaničnici se snalaze pa tumače da navedeno simboliše "kontinuitet srpske kulture koja se, kao feniks, rađa iz vizantijske". Ovo povlači atavističke, paganske porive javnosti, pa nije čudo da se oko spomenika igraju kola, donose ruže, jabuke i pare, zaključuje istoričarka umetnosti Irina Subotić.

- Stefan Nemanja je ipak delo veštijeg skulptora Aleksandra Rukavišnjikova, dok je despot Stefan nevešta tvorevina, rađena po modelu akademika Svetomira Arsića Basare - smatra Makuljević.

I Lazareviću, nasledniku Nemanje po ženskoj liniji, podaren je militaristički imidž, iako je prvenstveno zapamćen kao istančani pesnik, erudita, pisac Slova ljubve, graditelj velelepnih zdanja, čest gost evropskih dvorova, gde nije mogao da ide u kvaziratničkoj garderobi, kakva "krasi" spomenik.

Prenet iz skice u spomeničko rešenje, Stefan deluje kao "superheroj kome treba da se sklonimo s puta", dok model izražava empatiju sa ljudskim karakteristikama despota, po zapažanju Popadića. Njemu ne smeta što ova znamenita osoba ima još jedan spomenički izraz, rad Nebojše Mitrića na Кalemegdanu, iz 1982, posebno što Mitrićevo delo korespondira sa despotovim željama i patnjama, i govori o "jednoj naročitoj ljudskoj sudbini u tragičnim vremenima".

Na novom je spomeniku baš sve tragično, od krutog, a disbalansiranog stava do gotovo tupavog izraza lica kome strogost daje predimenzionirani mač. I despot drži knjigu, da se neko seti i primarnih odlika predloška, navodi se u tekstu NIN-a.

I položaj spomenika sporan je u oba slučaja, jer se oni posmatraju u prostornom kontekstu, za šta nije dovoljna veza sa nazivom ulice. Stoga se Nemanja čita uvezan sa Beogradom na vodi, koji Popadiću liči na "ogromni kruzer usidren u luci nekog primorskog mesta".

- Tu je, samoživ je, koketira sa okruženjem, ali nije deo urbanog tkiva, jer bi mogao da bude bilo gde: na Bliskom istoku ili usred Atlantika - kaže Popadić.

Stoga Nemanja ima ulogu sidra koje Voterfront spaja sa "ovde". Ali i dalje nije jasno da li mačem preti Vizantincima, ili opoziciji predsednika, za koga mnogi misle da se sa spomenikom poistovećuje. Vučić takvim izbija sve argumente tvrdnjom da su "mrzitelji Nemanjića", a kad se plato iza statue, a ispred bivše Železničke stanice zaguši jali kišom, jali kanalizacijom, ništa ne komentariše, zaključuje se u tekstu NIN-a.