"JAVI OCU, ODOH DA OSLOBAĐAM BEOGRAD": Ljubiša i Zdenko su preživeli rat i danas su idoli potomcima

Beogradska operacija počela je 10. oktobra, a završila se 22.oktobra sa oslobađanjem Beograda 20. oktobra i Zemuna 22. oktobra.

U oslobođenju Beograda učestvovala je Prva armijska grupa koju su sačinjavali Prvi proleterski korpus i 12.Udarni korpus u čijem sastavu je bilo 9 divizija jačine 60.000 boraca. 

- Ne smemo zaboraviti da su u borbama za oslobođenje Beograda uzeli aktivnog učešća građani Beograda, a posebno omladinci, na razne načine, uključenjem u borbene redove jedinica, oko 2.000, čuvanju važnih objekata od uništenja od strane Nemaca, obaveštenja o neprijateljskim utvrđenjima, kretanju neprijatelja, pružanju pomoći i drugim aktivnostima - rekao je Zdenko Duplančić, predsednik Udruženja boraca Prve proleterske brigade na obeležavanju godišnjice. 

Ljubiša Antonijević (92), pukovnik avijacije u penziji, takođe učesnik u borbi za oslobađanje Beograda, rekao je u razgovoru za Direktno.rs da je najstrašnije bilo nailaziti na nemačke bunkere i utvrđenja. 

- Tada sam bio učenik Šeste muške gimnazije i u brigadu sam stupio posle oslobođenja Mladenovca, u Treću krajišku proletersku brigadu, a zvali su me Maći, jer sam imao samo 17 godina i bio sam najmlađi u centru. Učestvovao sam u oslobođenju Dorćola, tamo smo se tukli pet dana za svaku zgradu, sačuvali električnu centralu i na kraju 20. oktobra istakli zastavu pobede, onu istu kao na Rajstagu, na Kalemegdanskoj tvrđavi. Vodio nas je naš komandant bataljona narodni heroj Đuraj Kovačević. A imao sam tu čast da moj komandir čete Miladin Zorić, isto tako bude narodni heroj. On je, nažalost, poginuo u Šidu januara 1945. godine - kaže naš sagovornik. 

- Kada sam stigao u brigadu primio me desetar, moj Vojo Subotić. On je kao i ja 1941. pošao u rat i zadnjih dana rata poginuo je kod Zagreba. On me je sve vreme vodio sa sobom i stalno mi je govorio da gledam šta on radi, da ga imitiram i da ne brinem, da mi se ništa neće dogoditi. On mi je i dao nadimak Maći. 

Kako kaže, nije se plašio, jer je bio okružen svojim drugovima. 

- Moji drugovi su bili sa mnom i Voja. Obožavao sam ga i on mene isto tako - ističe i dodaje da je svojim praunicima idol. 

- Imam pet unuka i osam praunuka. Treći po redu praunuk je prošle godine u školi, pošto ide u prvi razred, govorio o meni, svom pradedi, kako sam radio na Sremskom frontu povodom Dana pobede. Stalno traži da mu pričam i ja sam njemu to ispričao, a kada je došao kući rekao mi je: "deda, ti si moj idol, ja sam o tebi pričao u školi" - priča nam Ljubiša, dok su mu oči pune suza. 

U rat je otišao mlad, a iako je majka kukala za njim, nije sumnjao u svoju odluku nijednog momenta. 

- Ja sam bio jedinac. Majka i ja smo bili u Koraćici, i kad je naišla Treća krajiška kroz Koraćicu, ja sam se priključio. Majka je bila na kapiji i nije ni znala. Obukao sam se i priključio brigadi, ona je kukala za mnom, a ja sam joj rekao, "javi tati, idem da oslobađam Beograd". Moram da vam kažem da se i dan danas put od Mladenovca do Kosmaja zove Put treće krajiške proleterske brigade - objašnjava Antonijević. 

- Tako sam pošao, a majka je istog dana majka pošla za brigadom i stigla me u Nemenikuću. Tražila je da me puste da se vratim kući, međutim, naišla je Neda Božinović, omladinski rukovodilac divizije i rekla joj: "majko, pa vidiš ove avione što lete? Trebaće neko da leti na našim avionima". Ona je tada predvidela da ću biti u vazuhoplovstvu, ja o tome nisam ni sanjao u tom momentu, ali tako se dogodilo. 

Ljubiša dodaje da je od svog druga Zdenka stariji dve godine, ali da se i dalje druže kao prvog dana.

- Rado bih pozajmio moje godine nekome, ali neće ih niko. Ja sam radničko dete, moj otac je bio radnik, deda mi je poginuo 1915. godine na Kolubari. Imao sam šansu i priliku da na Kalemegdanu na mestu gde je major Gavrilović žrtvovao svoj bataljon, učestvujem u isticanju zastave na Kalemegdanu i na neki način sam osvetio svoga dedu. Nikad mi nije bio problem zašto sam bio u partizanima. Za vreme okupacije sam živeo u Beogradu i video sam mnogo četnika koji šetaju po gradu. Za mene dileme nikad nije bilo. Zdenko i ja se i danas družimo kao nekada, kao kada smo oslobađali Beograd. On je Splićanin, a ja sam Beograđanin. On je gimnaziju učio u Splitu, a ja u Beogradu. 

Zdenko Duplančić za Direktno.rs kaže da mu je u sećanju najupečatjivije ostala urazena jedna slika. 

- Najveći trag na mene ostavilo je kad smo se sreli sa Rusima i kad su tukle kaćuše sa ceste pod Avalom, pod neprijateljskim rovovima. Groblje oslodilaca Beograda, Muzej Banjički logor, Spomenik streljanih u Jajincima, Aleja streljanih rodoljuba na Novom groblju kao i spomen obeležje „Kameni cvet“ na levoj obali Save treba da nas podsećaju na sva naša stradanja i žrtve srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Oni nam najbolje govore kako se do slobode došlo uz velike žrtve i danam istu niko nije poklonio te da se tim žrtvama moramo dostojanstveno odužiti. Na žalost, ima pojava nepoštovanja tih žrtava i prepravljanja istorije - zaključio je on.